Радомир Д. Митрић: ПЈЕСАН ЗА КОСАРУ

Спиш чувствено, давна и чедна љепото љета, лакокрила,
у шашу и драчи, куд бродила си водама, ногама од топаза,
Луну си за облаке скрила, сунцу бљесак одмамила, 
у Преспи омркнеш са ореолом змија, у Остросу осванеш
росна, у шафрана перивоју. Сугуба судбо, мобо горских
вјетара штоно палиш ноћу луче дубравама и раскидаш његве
адске, силазећи у тмице тамничке да дукљанског од сужањства
спасиш женика, парусију и primus inter paresa. Сваки је
камен земље ове твоја инсигнија, тежак туч очас буде онима
што се дрзну да омрзну је, утег и силнограшки зној на страшну
челопеку. Над црногорицом ноћни гласу кукувије, гугутко днева
рајских. Спомени нас, док пребиреш бројанице, чрноризна, упастири
кад све се распе и у расапу распне. Огањ буди, разбуктињај,
са Сињајевине сини, на сињем мору, у Веригама, лахором одмјени
буру заљуљаној лађи. Тицо бугарштицо, вило-посестримо госпе са Шкрипа
и сестрица-узидница, плачевна мајко свих наших гријехова, слутиш ли
главу што свијетли прекосводно за зубун твога ткања, од Елбасана,
за боника својег љубав буди што бистри горске очи Дурмитора,
нама силан измол за опрост, мол за битву што чврсто стоји, стамена
и горда као калпак у рисанских капетана што се врћу у свете ове крше.