величајних хорова
урањам у језу пијанства
у тежњи да останем
победник над моћним војскама
што извиру из црне грозе
најбоље би било да ничег нема
стравично је дубок
понор у који пада поглед
и несразмерно претежнија
сфера сна
резонирам као празна посуда
пуноћу изопачим у празно
тужно
нисмо чак ни стварни
шта је то што узноси живот
над поље пуког постојања
музика ме мами
као удица за претрајавање
боље оженити се јуродивом
загњурити главу
у лековити заборав
мокру траву јутра
могу се заклети да свуда
осећа се мирис барута
и све некад живо и топло
комада се
и разлаже на атоме
хладна сазвежђа плове небом
све је варка
најбоље би било да ничег нема
ИВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар