Орите себи крчевину
И не сијте у трње
Јер. (4,3)
Сиђи дубоко у
само срце
У коме букти
побуна
Да би сазнао
њен узрок
У лику који је
пралик
Твог
сопственог сопства
Који те од
историје
Од низова
непрекидних
Случајева
одваја
У тренутку
тишином
Опхрваним и
готово
Без телесности
Загњури у
врело мисли
Које порађа
друго врело
Веће
непремерније
Оно са којим
душа се
Препознаје и
борави у њему
И види себе
самог
Али не и
остављеног
Сиђи дубоко у
срце
И почни да
певаш
Лик, историју
разобличену
Тишину и врело
њено
У души и
самоћи
Песмом сеци
изникло трње
Па од семена
које
Унутар себе
безмерног
Нађеш, део
кушај
Део засеј, а
део даруј
Коментари
Постави коментар