Иста она од јуче, нисам могла да направим кораке данас. Моја коса мирише на буђење како ме памтиш и кожа је иста само мало блеђа јер опрости, нисам могла да дођем. Онако како ме знаш, замисли да сам ту. Провуци моје прсте кроз своје џепове препуне чежње и стегни ме јако за руку празнине. Напуни своје шаке испричаним причама као јесење кише како пуне језера у очима недостајања. Пригрли на груди моје мисли и поломи им кости. Прислони моје чело на браду и диши мојим издисајима срца. Пољуби ме када те додирнем руменим образима хладноће. Онако, пусти ме да се шћућурим под штеп капута и не дај да ме угледа нико осим тебе. Чувај ме својим раменима од дрхтања у мраку. Сенкама почасти продужи ми живот на рингишпилу, који све чини да се не сећам и не осећам бол. И тако малу, занесену, луду, јако загрли погледом који опрашта. Док чекаш тишину на раскршћу наших душа, мојим гласом изговори своје име и пробуди се на јави.
Опрости што нисам ту, нисам могла да дођем.
Коментари
Постави коментар