(Вече у СКЦ Крагујевац)
Јер
пламен поезије
Још
није био запаљен
И
светлости још није било
За
трагаоце суштина
Да
би их безбедно довела
До
привременог огњишта
Прво
башта беше изречена
И
таква би припрема
За
подсећање на воду
У
којој све је записано
А
онда је човек
Који
говори са јастребовима
Проговорио
о будућности
Која
још не беше проречена
И
о анђелима и демонима
За
које устврди
Да
су добри
Али
тек на помен
Отивших
душа и стихова
За
њима осталих
Поче
да се загрева простор
И
промрзли трагаоци
И
заљубљеници речи
Почеше
да стижу
И
заузимају места
У
кружном подобију храма
Изречене
тада беху
Прозбе
и похвале за спас
Под
земљом и над земљом
Затрпаних
Саделано
беше буренце
Сво
од светлости
За
божански нектар
Намењен
небеској пешадији
И
пролеће дође дефинитивно
И
љубави које оно носи
Јер
пламен поезије
Заискрио
је у утроби
Уду
бубња
Који
бубањ и није
Већ
грнчарска посуда
За
воду која нас памти
И
пева за нама
Када
ватра умине
А
земља се смири
Коментари
Постави коментар