Зоран Недељковић: Песма о Приштини



Заједно смо, сећам се,
Састављали песму о Приштини,

Невешто бих почео, загледан у блештаву светлост,
У децу засуту пахуљама,на санкама док су се спуштала

Испод Костурнице и градског парка,
Улицом која се уздизала изнад моје терасе

Као велики сталактит снежне Грмије,
Белог свода пећине поврх прозора зграде,

Прислоњен о стаклено окно кикотом бих пропратио
Сваки пад твојих малих комшија,

Ти би за столом, ћале,
Насмејан, наглас размишљао,

И непогрешиво налазио риме
Које си желео да чујем,

А ја сам, све време чекао да падне што више снега
И да на твоје одобравање, Добри,

Моје прве стихове
Прогласим за своје.

Коментари