из рецензије Радована Влаховића
Књига се састоји од шест циклуса песама које нас већ по самом називу целина позивају на духовно путовање и авантуру „бесконачним спиралним степеништем” где нам песнички субјект Тонијевих песама отвара причу за оне који ће се тек родити пролазећи попут еона кроз
време и просторе, трагајући за метафизичком љубављу која се доживљава само у доброј песми.
џез саксофон
ово је песма о плавој магли и силуети саксофонисте
који је познавао музику лаких корака девојке из мог сна.
ово је кишна ноћ за џез саксофон и две неотпијене чаше
вина brunello di montalcino.
ово је сунце Тоскане на непцима и дрхтава студен у срцу,
налик на јесењу рапсодију која топлила је некад.
ово је узалудно помно ослушкивање њених тајних знакова
у шушкању обнажених јасика и ромињању јесење кише.
ово је јалова помисао о томе где је њена постојбина
и где би могла да се скрива када светови привидно заћуте
иза граница времена, простора и свих бојажљивих мисли.
ово је антикварница потамнелих огледала и спалих абажура
са прегорелих лампи из собе у којој тражио сам речи,
којима сам је љубио, претрчавајући из мог сна у њен сан.
и тако сам сада изгубио кров.
и тако сам сада сав у плавој магли, разобличен и плах.
одавно киснем у узалудним хајкама, уз јесењи џез.
одавно знам да све је заблуда и да гласно хучи бујица већ
пети октобар
поезија и ја смо се споразумно разишли.
мада, обилази ме, понекад, из хира или навике.
ја сам задржао неке случајне песме,
она, тајну разорног набоја у дијафрагми.
није то више свепрожимајући светлуцави прах.
тек наговештај наталожене прашине
у гусеницама ровокопача који пробија трасу
за неки нови, широки ауто-пут.
на њему ће неки нови песник да лови строфу
о шлагеру на радију, о левој руци на волану и десној,
на бутинама неке раскошне бринете.
налик на девојку која ми је прешла пут
док сам данас стајао на семафору, у Љигу.
затечена колона је неумесно трубила за њом,
док је замицала ка споменику бомбаша.
егзалтирано и еуфорично, као петог октобра,
пре седаманест година. баш ту, у Љигу.
остаћу јој заувек дужан стручак миришљаве траве,
Poa pratensis, са оближњег рајачког пропланка
и дођем јој неке стихове који су кадри да постиде
средњошколце, из чијег се жагора разазнаје:
каква добра пичка јеботе, вау, врх, екстра…
остаћу јој заувек дужан и причу о походу
пред Росандићеве коње, на овај дан, док била је девојчица.
када краја колони није било а почетак био тамо
иза Великих Црљена, или надомак Београда чак…
остаћу јој дужан и сагу о шумадијском конквистадору
који на мопеду јуриша на зидине утамничене слободе,
јуче у Београду, или данас, у Барселони, свеједно…
уз наглашену отрцану лаж да правда увек побеђује.
(и нећу јој рећи ни речи да је потом постао депонент
угледне банке и да је ових дана рефинансирао кредит
–
на младој грани, благородне, шумадијске шљиве,
ту, надомак Љига и надомак убедљивог сна).
Коментари
Постави коментар