био је нежан и смирен, и тако скроман
да се потпуно одрекао света и науке,
јер реч је појава, а он је помно желео
да се клони сваке појаве.
Када су ученици, калуђери и новајлије
били заузети узвишеним говорима и
интелектуалним ватрометима,
у вези са значењем света и највишим
Добром, Мајстор је ћутећи посматрао,
чувајући се сваког показивања.
А када су долазили са питањима,
испразним или озбиљним,
о значењу древних списа, имена Буде,
просветљењу, почетку света и његовом крају,
ћутао је, само тихо подижући прст.
Ово немо-речито показивање прстом
постајало је све ватреније и све већа опомена;
говорило је, подучавало, хвалило, кажњавало,
продирало тако необично у срце света и истине,
да су ученици почињали да схватају
то благо дизање прста и
будили се устрептали.
Превод: Душица Лечић Тошевски
Коментари
Постави коментар