Милан Ђокић: КОЊИЦА СНА

Пределом сувим од магле јасне
Ко бујица ветра, дрска и млада
У грчу тренутка кад ноћ надвлада
Стреми коњица и месец гасне
Водом којом се препричавају приче.
Пробудити се нећу, руке нек ломно
Теку даље, нека ме поново
Врате у време које шишти
Детињства које личи.

То од мехура и ветра што дува
Где у галопу испред каска коњица лака
Сто коња, сто ведрих момака
Размичу реке што ноћ их тихо чува.
И када нестане и небо постане једно
Небо сељачко и као чело чедно
Ветар бледи ко бледа звезда доле
И мисли боле свучене до коже голе.

У месо уђе у цвет будне зоре
Ал јури већ док бес се мрзне
Док то све те не лизне, не окрзне
У тами расте један нови корен
По једна звезда у копиту гори
И дуби рану ко забодена кама
Један јаук се у зубима пролама
И место тебе већ неко други збори.

1956.

ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

Коментари