Пре две године
убрао сам цветић
и спевао песму.
Секунду дуже
него што је могуће
гледао сам твоју срећу.
Старински зидни сат
се пробудио:
динг, динг, динг…
Ми, ствари, ова соба,
као чворови на марамици,
као мнемонички механизам.
Као када нестане светла,
јаучеш и смејеш се у чуду,
тумарајући кућом –
тако је мени док ти пишем
ова писма у туђину
као тајне нацрте
за склапање делова
расутих, остављених,
у простору и времену.
Коментари
Постави коментар