Тешка мисао творила је тишину,
по залеђеној крви клизала су осећања
и падала у провалију бескраја
Требао сам себе као дете мајку
чезнуо као запуштена биљка
све док сузе нису проговориле, и рекле:
Ако те нема у строфи, ти си мртва природа,
ако те нема у стиху, нема те нигде,
ти си песник, твој живот је умирање у балади о љубави...
И роди се осмех у загрљају суза
осетих своје биће у неколико капи слане течности
јер Плач је рука којом љубав додирујеш
а, ко љубав додирне, добио је себе
ко је добио себе, има читав свет...
Марко Станојевић, рођен 02.03.1992. у Неготину. Прву збирку
поезије „На ветру љубави и туге“ објавио је у септембру 2016. године, чији је
рецезент академик Матија Бећковић. Остварио је сарадњу са глумцима који су говорили његову поезију
(Миша Јанкетић, Аљоша Вучковић, Горан Султановић, Воја Брајовић, Бранислав
Лечић, Сергеј Трифуновић). Заступљен је у разним зборницима, електронским и
штампаним, објавиљиван у Књижевним новинама УКС/а, на италијанском блогу за
поезију и уметност Вербумландиарт. Награђиван је у земљи и иностранству.
Заступљен је у интернационалној антологији „Градитељи мира уздигните се“ са
песмом ПИСМО ЧОВЕКУ, са којом је освојио прво место у категорији за најбољу
видео у поезију (Леће 2016.), награду му је уручио професор Хафес Хајдар-италијански кандидат Нобелове
награде за мир. О књизи „На ветру љубави и туге“ писали су: Милијан Деспотовић-књижевник
и члан Матице српске, Славица Пејовић-књижевник, Владанка
Цветковић-књижевник, Проф. мр Наташа
Кнежевић, Проф. мр Снежана Станојловић Алексић. Живи у Београду. Тренутно на
специјалистичким струковним студијама на Медицинком факултету.
Коментари
Постави коментар