Од свега што би имало да каже,
Злато само понавља реч сјај.
А толико тога памти.
Ништа о мршавим прстима контеса,
О проводу у шупљем зубу,
Ништа о несаницама краља Миде.
Ђаволска ствар, рекао би онај
Стари богослов што се нагледао
Звезда, све тражећи понор
У који ће бацити своју штаку.
Ништа не каже злато.
Уморно је у мраку ризница
Од старог рефрена: сјај, сјај…
Да се макар једном отвори
То тврдо ћутање, па да чујемо:
Неко се шуња кроз бундеве
И празилук.
Да, ја сам тај златни дечак
Који се игра гусара
И закопава мајчин накит
У суседовој башти.
Коментари
Постави коментар