У ИНАТ БЕСМИСЛУ


РАЗГОВОР СА ЛЕЛОМ КРЉАР ЛИСИНАЦ О ПОЕЗИЈИ, ДУХУ ВРЕМЕНА, СВЕТЛОСТИ...



1. Бити добар кроз времена злих усуда?

Вук у причи, овца на делу. То смо ми – идеалисти, рођењем обележени да истражујемо, верујемо у срећне исходе и добро у људима; ми, које су учили да је пожељно прилагодити се. Околностима, „временима“, свету који нас окружује. Уз мало сарказма, мало самокритике и подсмеха ружном,а очврслом лицемерју планете, проклетство те врсте постаје мање горко... Бар за нијансу.
– У временима злих усуда, кад се живот уозбиљи, тамо негде – на горњој граници младости (око 35-е), догоди се да добрим људима на главу се обруши Стварност; и не изговори се најчешће, али осећај је страховит и док је неизречен: „Не желим, не могу, а морам!“ (Којешта...) Пред таквима застанем. Помислим: „Издржи.“ Напишем песму. – Живот ће знати зашто...

2. Реч, да у њу сва се склупчам?

Нисам ја вредносни суд. Ја сам добронамерна опомена. Реч није додир, није шамар, ни загрљај. Реч је кликер који је испао из џепа мислиоца...
Понекад ми недостаје Реч која би значила  СВЕ. Све што мислим да људи знају, осећају, или бар слуте; а време (то јалово бреме трајања)  покаже да ничега нема: ни знања, ни слутње, ни разумевања. Ни запитаности. (Страх који осећају продукт је конфузије, а не онога што сам веровала да тумаче из властитих осећаја...)
Схватам: широко нам поље, али тесне ципеле: опстајемо у свету у коме се хладна глава носи као модни детаљ, у коме се милујемо празним обећањима, у свету кроз који предрасуде и убеђења вучемо за собом као букагије, у коме нам самољубља лако застране у хипохондрију, а ретко, превише ретко, погледамо у сопствене дланове – те обале давања, и у сва та мора у људима...

Треба ми нешто - кратко, ефектно, сврсисходно, да севне и да објасни. Да се осети и да занесе, да пробуди мисао која траје...

Такву реч тражим ... Понекад, кад са обронака узалудности склизнем на камен (замало) мудрости, и кад ми се учини да такву сам реч пронашла, схватим: не знам шта бих с њом ... Чудна је, преоштра, или претопла, или невидљива... Нигде с њом, осим у – поезију...

3. У тами или не видиш, или сијаш?

О неједнакима. О природи. Ово је покушај кроћења истина јасних и сурових.

Сјај нас улепшава, светлост је концепт могућности блистања, игре одбљесака, промена и експресије која пружа илузију да смо бољи од сопствене стварности.

Мрак (а таме има у сваком од нас, и у времену растегнутом преко сваког људског живота) је нешто друго: ту се разликујемо. Није свака тама - слепило, али нисмо ни сви извор светлости.

Ретки, који би многе мракове разбили својим сјајем, међу нама тихо постоје. Њима сам се обратила. Опет – поезијом. Том маргиналном појавом која се овде често третира као мисаони деликт... Ипак – верујући да то чиме би сијали очитава и почаст коју сам одала таквом њивом постојању....

4. Не летим само због тога што на раменима немам крила?

Доба парадокса... ! – Отворени умови пред затвореним вратима чекају. У недоглед...
Крила су Слобода: нема је, данас – усред преживљавања хронике морања, зар не? Слобода је затвор без решетака, ропство у анархији жеља и могућности, то знају они који су Слободу такли бар на тренутак. Крила која немам и лет који нисам спознала – разлози су због којих до сада трајем. И нисам сама у овој спознаји...

5. Пробушили смо свемир на погрешном месту?

Спелеологија душе, и мало закључака те теорије: у погрешном смеру усмерен је вид човечанстава. Амбиције и суноврати. Успони. Падови. (Трајаћемо, поред свега...) Срећне звезде (те падалице из рукава неког старог сујеверја) у погрешној рупи. „Пази шта желиш, можда ти се и оствари“ и  - имате ли нешто прецизније да додате о људској природи???

Псовка Тишине, а следи јој образложење које ни у шта, ма – ни у шта, осим у поезију
не може!

И (да закључим): Свет ми изгледа као место на коме се верује да уметност је социјални аутизам. - Избегавајте социјално и уживајте у уметности!


(На крају, пожелећете да све своје прецвале врлине спакујете у нешто што је (по својој форми, значењу и домашају) Уметност... У инат Бесмислу...)

О Радионици песника

Радионица песника је кутак за одабране, за љубитеље писане речи, истражитеље душе и следбенике вере у опстанак Лепог (речју, мишљу  доживљајем – спакованог у поезију).
Не верујем у „локални карактер“, јер они који поезију живе – не познају границе...
Хвала администраторима као водичима кроз смисао постојања нас – оваквих, које је поезија надахнула и обележила.

О себи

Краљевчанка – ма где да сам. Рођена сам 1982. године, а од 2001. године живим и радим у Београду, где сам дипломирала на Правном факултету; удата, мама Ливији (6) и Владу (2). Признањем за младе песнике ’’Богдан Мрвош’’, које додељује Књижевни клуб Краљево, награђена сам 2006. године, а од тада је моја поезија објављивана у различитим публикацијама, часописима специјализованим за књижевност, новинским и другим издањима. Моја збирка песама „Разум-птица“ (ISBN 978-86-85057-19-9) објављена је 2007. године.
Песникиња по опредељењу.

Коментари