и тако ти, ето, понекад забасам
у кристална јутра...
понекад нагрну поларни свици,
и топи се на длану марципан.
танушан опкива лед твоја предворја.
и тако, бунован, опет снивам
твоје махните вртешке, на путу за север.
само понекад сабљу исучем
из кобалтних корица.
кренем да разгрћем бршљан,
урастао у одбачену цитру
којом сам те некад дозивао.
не сумњајући да можда то су
ништавне замке јутра,
себично сам те у песми сакривао.
опијен, даривао златом и пиритом,
бивао твој понајбољи песник
међу свитом вичних опсенара.
више не тако млад и тако луд, притом.
осећај вара да бритке песме
нису издахнуле још у макулатури.
у шкртом жалу словослагача,
омамљених малиганима и месечином
под којом се збио несвакидашњи бал.
осећај вара. мада, пред зору
подивљају гејзири и гороподно зашушти храст
под стакленом куполом севера.
однекуд зује пчеле под дуњом
и нагло се жари хемисфера, као у доба
твојих учесталих похода.
Фото: Златко Пангарић
Коментари
Постави коментар