Миодраг Павловић СЛАВА НАЛИЧЈА

02OCT

Шиба нас крута светлост.
Орлови на димњацима стоје.
Пуна поруге и зуба
долази из пупка огња
светлост ко бесно и хладно дете.
Слепци застају на прагу:
зашто се нама смеје сјај
из дубине свог мудрог рова?

Затим се мења време
и видиш из кујне сунце
како мокри по твом граду
усред бела дана.
Људи окрећу човеку леђа.
И небо се одриче себе.
Свети је камен на главном тргу
млитав и без даха.

Последњи зрак нас шамара.
И кад одлази светлост нам се руга.
Ко ће на прозору да ме држи
и да се брине за мој вид?
У којој дубини свода сињег
можемо откопати оца,
иза колико брегова да нађемо друга?

Из збирке „Безазленства“, Завичајник, Ваљево

ПРОЧИТАЈ ВИШЕ