Рабиндранат Тагоре: АКО МЕ НИКАДА НЕ ПОЗОВЕШ

Кад мојих стопала више не буде
у прашини пута овога,
и скела буде редовно пловила без мене,
кад будем купио и продао
последњи пут,
и мојим одласцима на пијацу у зору
и враћању кући у сутоне
буде дошао крај,
шта ако ме се не будеш сећала,
ако ме никада не будеш позвала
подижући поглед ка звездама.

Када прах буде прекрио
струне мог инструмента,
и гуштери се
по мом довратку буду верали,
када врт мој аскетско рухо одене
спреман за пустињу,
а коров закрили воду у мом бунару,
шта ако ме се не будеш сећала,
ако ме никада не будеш позвала
подижући поглед ка звездама.

Музика неће ћутати
у флаути живота,
а сати ће тећи
непрекидно брујећи.
Скеле ће бити пуне,
као данас што су,
људи који желе на другу страну да пређу.
Говеда ће пасти,
говедари ће се играти на ливадама.
А шта ако ме се не будеш сетила,
ако ме никад не будеш позвала
подижући поглед ка звездама.

Али ко каже
да мене неће бити тога јутра?
Ја ћу се играти
у свим играма оних што живе.
Имаћу нова имена
И друге руке да љубављу ме вежу,
јер ја у свим временима постојим
и вечито ћу се на сунцу кретати.
Шта онда ако ме се не сетиш,
ако ме никад не позовеш
подижући поглед ка звездама?

Изостави моје име из поклона
ако ти је оно бреме,
али сачувај моју песму.