рекао сам да бих претражио
сваки педаљ на земљи
пре него што би твоја сенка
на крају пустила ме да умрем
али ти се увек правиш
као да ништа не чујеш
само да би идаље сумњала
довољно наивна и
претерано рањива
говориш о времену
као да године могу
да изброје тренутке
без додира и гласа
тако тужно ћутиш а
план за бег чека дан
када ћеш отићи кажеш
без трага и путоказа
моја земља је тера инкогнита
у држави које нема
сви градови су исти
све улице познате
и сви путеви кроз ватру
воде до тебе
напокон очи изгоре
и ја ослушкујући пламен
довољно стрпљиво и дуго
заборављам свој говор
дисање ти између дланова
у зору односим на починак и
дуго пред твојим лицем замишљен
не могу да заспим
опколила ме тишина
утсинута у стенама
усахлог безвремена
са надлактица ти
жмиркају пригушена
јутарња светла
хладно јесење сунце се
протеже преко бока низ
молску ноту твог врата
прсти упијају мрвице мириса
и сваки пут када се
благо трзнеш из сна
и кроз трепавице ме
нежно погледаш
ја прећутим како
бескрајно те волим
јер ништа друго немам
осим оног што без речи
могу да изговорим
ти одлазиш
и на уснама ми остављаш
само пространу ноћ
кажеш не изговарај
реч крај
и ја је не изговарам
извор фотографије
Коментари
Постави коментар