Лела Крљар Лисинац: ЖРТВЕНИЦА

У житу сам, боса, дочекала зору.
Дан који чеках - донео је сунца.
Нагребах се зрака из корена хлеба…
За све људске глади, које не препознах,
незасите очи над трбухом празним…
под ноктима сунца, и земље, и воде,
а у души родно поље за житницу…

Крај реке сам, гола, дочекала подне.
Црвена од меса и модра од жеља,
прегазила реку вировиту, хитру.
Стопала мека ослоних на тела
замрзнута, крута, белих дављеника.
И у мени крв се таласа и пени
да преточи живот у пепео пали…

У шуми сам, мртва, дочекала поноћ.
Постеља од лишћа и руке од грања
принеше ме ломачи догорелог прућа.
Из очију мојих исцуреле звезде
расуле се небом над страдалим светом…
Доле, под планином, трепере остаци
гаснућег сећања
на дан који залих својим постојањем…


ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

Коментари