са планинских венаца покривених снегом бива пресечено.
На улици вечитих шетача, укалупљених у сањерења
размилели се ликови разасути по кафеима познатим.
Корак по корак, полако, тромо, од цркве шетајући
налазим већ ретке исхабане ликове, климнувши главом
чак и да реч никад не проговорисмо, разменимо поздрав
јер нас снегови повезују, јер нас зоре некадашње
у свитањима по локалима и бифеима наших младости
у сећањима везују. Голубови ударају крилима
на тргу већ знаном, немилост, истрошена очекивања
разочараности и промашена надања лебде изнад нас.
Док они други, насмејани у очекивању зрака сунца
још увек се надају, њихови снегови су далеко,
умилност живота у раскоши широких крила
на сјају лица и осмеха сијају.
Како искрено и моћно лепршају разбарушене косе
док звецкају витке чаше пенушавог пића
и смех се чује, неразговетност речи у даљини
као да се удаљује од искона.
И опет корак по корак, занешен светом
у дану топлом на снег са Столова погледом
упртим, тражим ликове корачајући у сенкама
препознатљивих брда прошлости своје.
Коментари
Постави коментар