И жал
је непрестана што
снисхођење Огња
благодатног
на Васкршње вечерње се ограничило.
Сила која не повреди ,
буктиња која
не наноси бол
јасно потврди
да опсежнa је
до безмерја
безграничног,
али не
и до трена жишке.
Тако очигледно силази
на руке
створене за сваковрсне ужасе,
а не
може да обухвати
Необјашњиво
које не
траје дуже од
чуда.
И зло
никако у зар
ни
спечено једном да
залечи питомину
ни жежено
да спржи бол
ни непресушно
да лазне из
сасушеног
овдашњег.
И жал
је обострана
што не
може
тегобу са
промисли
Неизбежно са
дарованим
најчудеснијом пројавом
да помири.
Али пламен
је ту, обистињен пролазним:
непролазни недоглед
из васкрсног поздрава
мелемна покора
из понора
чисто обасјање срцем могуће из
необјашњивог .
И знамо
да Натприродно може бити у Гњилом
и нешкодљиво обасјање
у Окошталом.
Само
топлину трајну када бисмо
издвојили из огња
и нежност из
јаросне ужарености,
кад би тај неприметни
пламсај у тами који сјати
и размножи
знамења
сведочењем добра
запечатио звериња сводове.
Нестварно је
ово нестворено
толико да угарак
неприметно плази на
згаришту,
да преминули
се враћају неодласку
топлином
овог жара,
да овај пламсај мртвој
деци је рођендан.
Али уздање
је тако пресаздано да
из бољке
неразрушиво
из стихије тихост
обилна
из жаришта
пожар непрежаљеног
из плама позвање
из опекотине
помирење
увек неопозиво крочи небјављено
пре најближег недоступа.
Коментари
Постави коментар