Вук Цветковић: МОЈОЈ ТИШИНИ ТРЕБА ВЕЋИ КОСМОС






МОЈОЈ ТИШИНИ ТРЕБА ВЕЋИ КОСМОС


Све ми је постало досадно,
и овај живот што сам одабрао , у ствари није мој.
И докле више да пишем, све јаче падају кише, жив сам не дишем,
празне су странице књиге.
Колико пута сам рекао да желим да будем морнар,
палуба брода да буде ми дом а море слобода,
да бацим све што имам, да одем сада и одмах,
да будем негде где желим, а не негде где морам.

И шта је срећа, ако си проклето сам?
Да ли је твоје оно што имаш или оно што даш?
Реци ми ко си, онда кад не гледа нико?
Маско са ликом, схвати да не требаш ником…
Можда је оно најгоре у теби у ствари оно најбоље, пусти га напоље,
са лица скини завоје, разби огледало, без црног бело не би вредело,
буди оно што желиш, а не оно што би требало.

Зашто се трудиш да се уклопиш? Рођен си да се истичеш!
Стани за трен, осети мирисе.
Не питај никад зашто не спавам и ћутим,
зашто почињеш када немаш намеру да будеш први?!
Другачији си! Да знаш ли то? Ти се не бојиш да умреш,
твој је живот као платно,
помешај црну и сиву, помешај ноћас крив и вино,
насликај сенку, дај јој живот.
Ја нисам хтео да мењајм свет, мени је овај био довољан,
живим у сновима.
Шта зна жаба из бунара о морима?! Моја мора су питома,
моја једра су сломљена.
А где љубав одлази када оде?
Можда у снове? Тамо нађимо се опет.
Не желим чаробна јутра, желим обична са тобом,
дишем под водом,
МОЈОЈ ТИШИНИ ТРЕБА ВЕЋИ КОСМОС !

Коментари