Време не постоји, шапуће ми демон у сну.
Пробијамо се кроз гомилу туриста улицом
Истанбула. На месту где је некада златни крст
Био певница сунчевих зрака, сија на кубету
Полумесец, небеска удица за људске душе.
Промичу сенке двориштем Аја Софије. Прелећу авети
Преко зидина и минарета. Силуете византијских
Оклопника са истуреним копљима на коњима у галопу
И самовољних сабљи турских јахача у нападу.
Витезови смрти и црне заставе изнад нељудских глава.
Окренути лицем у лице, наслоњени на тучана врата богомоље,
Без иједне маске као савршени духови, шћућурили се
Испосници, само нама видљиви. Један окреће главу
У неверици, као дервиш у заносу. Други се крсти. Моле се
За своје ратнике што се као штитоносни облаци уз кишу стрела
Под севањем секира сударају. Гледају их духовници,
Дечијим очима виде два сунца и два истока и две капије вечности.
И верују јер је Бог тако хтео, али не знају да Цариград није пао.
Бој није ни почео , све док се не заврши битка,
Не између завађених војски на земљи
Него смртних и бесмртних душа на небу.
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар