Писањем поезије и изучавањем
филозофије, Зоран Недељковић – ако верујемо Хајдегеру – на најбољи начин доводи
у склад два начина и пута којима се може допрети до тајне бивствовања. Пажљиво
одабраним архетипским насловом збирке аутор сугерише да је у дослуху с тајним
знањем које нам „дошаптава“ посредством стихова. Зато не чуди што је за мото своје
најновије збирке песама Недељковић изабрао стихове Хорација, песника класичног латинитета, у чијим песмама
налазимо хармоничан склад дубоких мисли и рафинираног поетског израза.
Поезија Зорана Недељковића саткана
је од мреже симбола кроз коју се лирски субјект пробија тражећи излаз из непоетског
и нехеројског окружења у коме се нашао. У његовом песничком систему има места
за бројна стварна и нестварна бића; она у почетку насељавају тло и низије да би
– покренута небеском имагинацијом песника – почела с уздизањем према звездама и
пространству вишег света. У тој сеоби лирског субјекта из ниже (непесничке) у
вишу (песничку) стварност, Недељковићу помажу птице и анђели. Он је своје песме
и стихове населио следећим врстама птица: соко (и као ветрушка), гавран,
славуј, орао, албатрос. У другој групи крилатих створења које могу видети једино
уметници и мистици затичемо анђеле, феникса и Бодлеровог албатроса, који је
такође постао митска птица, захваљујући
свом творцу. Има у књизи Шаптач много
и земаљске фауне (вук, вучица, којот, змија итд.), али би анализа њихове улоге водила
другом смеру читања.
Откуда песникова потреба да се
уздигне из свакодневице и доспе у висине до којих се с лакоћом успињу побројане
птице?
Поред тога што је вертикала смер
уздизања духа и духовности, па тако и поезије и филозофије, Зорана Недељковића
ка сазвежђима упућује и његов идејни свет саздан на помало нетипичан начин.
Необичност Недељковићевог поетског, можда и филозофског вјерују почива на хришћанској контемплацији и ничеанском заносу. На
први поглед ова два принципа су непомирљива и међусобно се искључују. Макар је
тако сматрао Ниче прогласивши себе у 19. веку антихристом лично.
Међутим, у песми Звездани стећак Зоран Недељковић
покушава и успева да доведе у везу лирски субјект (у коме препознајемо самог
песника), појаву отварања/затварања небеса и Ничеа кога назива „учитељем воље
за моћи“. Лирски субјект себе скромно смешта „на терасу“, док је горди Ниче,
онако како би и сам изабрао, „на врху брда“. Али, песма нам вешто „дошаптава“
да је молитва упућена Богу макар и с најниже тачке у простору често делотворнија
од таштине генијалног ума на висинама. Истина, Ниче, велики филозоф и, не тако
велики песник, у Недељковићевој песми жели да види затварање небеса и смрт
Бога. Оно што ову песму чини посебно интересантном је трпељивост лирског ја у
молитви према творцу Заратустре који је презрео његовог „слабог“ Христа. Песник
му се обраћа присно, готово жалећи што не може да подели жар с којим се овај
устремљује према свему што је њему свето. У ред сличних песама треба посебно указати
на значај песме Три птице. У њене три строфе песник је
акростихом означио три птице, али не било које, већ орла, сову и славуја. Овом
градацијом песник поручује да се ток људске историје и цивилизације кретао
гоњен начелима херојства (орао), филозофије (сова) и песништва (славуј).
На основу свега можемо закључити
како се поезија Зорана Недељковића, као и свака друга значајна поезија,
самосвесно и одлучно суочава с несавршеношћу света, с његовим дуализмом који
доноси вечити сукоб, али и вечито кретање. Које јесте живот.
Коментари
Постави коментар