Дијана Бигић Грујић: ЈЕЗИК НАС ЧИНИ СЛОВЕСНИМ БИЋИМА

Пишем од детињства. Немам узоре у писању али волим да читам : владику Николаја Велимировића, о. Јустина Поповића, Достојевског, Пушкина, Владету Јеротића, Бранка Миљковића, Мику Антића...
  
Поезијом желим да кажем: све се дешава по Божијем промислу, за нашу добробит, духовно узрастање у Христу. Пишем још : да не треба лутати већ само читати десет Божијих заповести, и по њима живети (" не можемо управљати својим емоцијама, али поступцима можемо"); о великој моћи подсвести, интуиције тј. Бога у себи; о великој разорној моћи таштине која нам замагљује вид, Сунце, с тога и своју прву збирку поезије и називам "Мастиљаво Сунце" ; о непрекидној захвалности, јер живот је дар, о свеобухватној љубави, јер Бог је љубав.

Више песника подразумева и више културе, а култура као таква тежи да се сама прелије у уметност. Тамо где више особа слично мисли може да се удахне већи подстицај, тј. капацитет у заједнички циљ, слично као кад особа са већим капацитетом плућа може да дуже издржи под водом. Под тим подразумевам ову мемљиву атмосферу, бесмисла међу младима, доминације "ријалити" програма, која гуши и убија душу једног народа и води ка колективном самоубиству. Мислим да треба да опростимо себи и другима, да се умијемо "водом спаса", дубоко удахнемо здрав ваздух, отресемо прашину с тела, пред себе поставимо здраве циљеве и кренемо да умножавамо дате дарове. Да се не враћамо уназад, јер је Максим Горки рекао: "Кочијама прошлости никуд се не одвезе". Сматрам да је то најмање што можемо да учинимо за наш град ...

Што се тиче мог деловања на пољу поезије у будућности: видим себе као аутора још неких дела, уз Божију помоћ. Најбитније ми је од свега да скренем пажњу младим људима да треба да се чита и негује језик, супротно псовкама као интерној комуникацији која скрнави језик, јер језик је оно што нас чини словесним бићима.




Коментари