како ћу те створити,
гласу дубина завејаних?
Какав ће ти Усуд бити
небо на умору и час овај,
хоће ли ђаволи бити насмејани?
Да те скујем поноситу и горду,
хоћеш ли ме волети, чедо моје сликовито?
Хоћеш ли отићи ако ти лепоте немам дати,
хоћеш ли ме озлогласити,
другог за оца одабрати
против мене окренути се плаховито?
Зашто трпиш као и ја?
Проговори, подвикни!
О знамење се своје ослони!
Воли ме барем, као никог другог ме воли
и уживај у моћи уместо мене, уживај у слободи.
Лицемерје моје ми опрости, дете невино.
Не знадох шта зборим, нисам се сетио
да као гост дошло си ми из далека,
а ја те где дочекати немам,
дом ми је лисната стреха
као Циганину што само селити се уме,
као да га, као и тебе, неко гони,
неке страшне чуме.
Немаш ли и ти дома,
па ме зато пратиш?
Прекини, ма све и златна рибица да си,
ја ти кажем, зашто бежиш?! Зашто патиш?!
Ко си? Шта си?
Јесмо ли се пре негде срели?
Заљубили се некада давно, разум једно другом отели?
Ево, на! Враћам ти га назад,
и грош на поклон,
да оно што о мени знаш нико не сазна!
Не слушаш ме...
Само ми у недрима спаваш,
уцењујеш савешћу,
од даљина пробеглих мисли одмараш.
Иди до врага, невољо моја!
Нека ти звери стихове однесу.
Ћути и не свађај се више,
задавићу те у срџби и бесу!
Тихо...
За петама су нам ловци твоји.
Завиј се у огртач мој,
и издржи, ако још постојиш.
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар