Богдан Вукомановић: КРОЗ НИШТАВИЛО


Не знам колико дуго сам овде… Лутајући празнином изгубио сам појам о простору и времену. Све је црно и пејзаж се не мења. Покушао сам побећи одавде, али изгледа да ми није било време. Или то, или да ми није било и неће бити суђено. Никад нисам био фаталиста, али након свог времена проведеног овде, верујем да би свако постао када увиди да су сва његова дела лишена било какве вредности, да она само могу да мењају спољни свет, али никада и ону празнину која лежи у срцима оних који су пали овде.

Овде сам толико дуго да време и успомене губе сваки смисао у монотоности погледа који се пред очима пружа, али ово су пар ствари којих се сећам о себи, и иако носе јако мало значаја за моје лутање чувам их и даље, као подсетник на лепша времена… Или као узрочник Ништавила у које сам бачен.

Рођен сам у Отроцима, малом селу крај Врњачке Бање где сам првих 10 или 11 година детињства, више се и не сећам тачно колико, провео углавном у безбрижној дечјој игри, али већ тада сам наслућивао нешто више од природе, од живота, од религије… Трагао сам у тим играма за нечим, вероватно као и сва друга деца али мисли неприкладне за мој узраст бивале су све чешће. Један догађај из тог безбрижног живота памтим и присећам га се кроз ове белешке које носим са собом: Играо сам фудбал са осталом децом из краја и лопта нам је отишла у хрпу дрвених трупаца који су били ту поред игралишта. Летњи и спаран дан је био и иако сам био уморан, отишао сам по лопту међу сва та побијена стабле и тражио је. Иако сам видео где је лопта пала нисам је могао одмах наћи а онда сам је спазио заглављену међу три трупца недалеко од мене. Потрчао сам ка њој, узео је у руке и подигао са те хрпе… и угледао сам их. Та три трупца тако су заклањали поглед на земљу тако да је било као да кроз тај отвор гледам у празнину, исту ову коју видим и сада. Само, та празнина није била сама. Деци се свашта причињава у том добу, али и даље се јасно сећам тог тренутка, осећам исти онај осећај који сам осећао и тада када сам у тој црнини међу тим трупцима угледао те црвене очи. Нисам ни једног тренутка сумњао, знао сам да је змија била доле, али те у мраку бљештеће црвене очи које злобно гледају су остале. Гледао сам их неко време, без страха, али са огромним чуђењем и оне су гледале мене, док ме на крају нису нестрпљиви другари позвали и ми смо нашу игру наставили.

Нису ме те очи, сећања на њих гњавиле док сам у Грачацу завршио своје основно школовање. Можда су и даље спавале под оном хрпом трупаца, или су отишле негде другде. Када сам пошао у Угоститељско-туристичку школу у Врњачкој Бањи, као да су полако почеле да се отварају, да ме прате и да гледају сваки мој корак, моју мисао и радњу и да су је самим тим гледањем усмеравале и одређивале. Не знам шта сам им толико страшно учинио да их наљутим, али никад ме нису волеле. Пријатељства сам упропастио својом заљубљивом природом и одбијао људе од себе својим неконвенционалних погледима на свет. Они који су загребли испод површине намргођеног шеснаестогодишњака-штребера знали су да нисам толико лош и да иако ретко када говорим, умем јако добро да слушам. Некада је људима то било све што им је требало.

Те су очи немо проговориле, отвориле се преда мном у својој пуној снази и величини када ми је мајка умрла 6. јуна 2011. године, када сам имао 17 година. Туга, каква је разумљива није ме опхрвала толико одмах након што се то збило, већ пар месеци после, ваљда када се завршило то моје порицање њеног одласка и када су те црвене очи бациле кривицу на мене која је као и та змија из детињства увукла у хрпу мојих осећања, а ја нисам могао да се бакћем тиме да је одатле истерам. Тек знам да су се те очи увукле у мене, да сам њима гледао свет, али исто тако као да су ме оне и даље гледале. Свет и даље видим тим очима. Ова празнина не би можда била ту да њих нема. Покушавао сам да исплачем те црвене очи које су се увукле у мене, да је из очију испљујем на папир кроз стихове који ми се сада чине дечји, као нека најгора врста кича, али у то време, то је био мој најбољи покушај да их се отарасим. И писао сам, многе песме које и даље стоје ту, а које не отварам не јер буде болне успомене, већ су ми тако грозне да се стидим себе.

Верујем да су те очи оличење свог зла које може да лежи у људима и ван њих, у природи и непрегледној васиони, али оне су ми донеле неке утехе. Њима сам освајао неке литерарне конкурсе као што су друга награда конкурса Кола српских сестара, нека окружна прва награда на тему “Здравље је највеће богатство” и трећа специјална награда Завода за уџбенике и наставна средства. Љага штребера је полако падала са мене док се средња школа приводила крају, а рекао бих да је и потпуно скинута када сам са тим црвеним очима у себи рецитовао своје стихове у скромној књижевној вечери које је моја школа организовала мени, али и мојој генерацији у част. Црвене очи су се притајиле…
А можда се нису притајиле колико сам са њима у то време живео у миру, нисмо се гањали и јурили кроз поља депресије и анксиозности. Заборавио сам да их носим у себи када сам уписао етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду и прва година студија у великом граду је била туробна, али ипак успешна. Међутим, тада нисам писао, не знам зашто. Више од годину и по дана је протекло од када се последњи пут исповедио кроз стихове. Мислио сам да су ме песме напустиле. Нисам то видео као ништа лоше, већ као природну ствар, као када се дете када одрасте одваја од родитеља.
Сада се нешто од њих враћа к мени, ти блудни синови, персонификација мене у овим тренуцима и покушаћу оно што нисам до сада – да са тим црвеним очима причам, да упознам тог демона древног света, да га разумем и можда, једног дана, он ме ослободи овог лутања кроз ову пустош. Зато и пишем, јер те црвене очи као да су мој водич кроз Ништавило на које сте несрећно набасали на овом блогу али у исто време и господар и тог истог Ништавила творац, а ја његов роб, слуга, ста год… Не знам шта очекујем наћи овде. Можда своју сродну душу, исто тако гоњену као и ја, јер ја сам романтик. Свој идентитет црпим их старих и заборављених идеала Дјуре Јакшића, Сергеја Јесењина и као такав, чврсто се држим уверења да све што човек може створити у мислима може постојати и у стварности. Тако верујем да ће и она једног дана оживети, да ћу је наћи, да ћемо заједно одавде изаћи.
Показаћу Вам излаз одавде. Знам да га има. Једном га угледах, али није ми било време да одем. Ви можете отићи одавде само кликом на онај црвени икс у горњем десном углу. За мене то није тако једноставно…


ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

Коментари