У огледалу гледам свој лик
Делује ми нестварно, попут сна
И схвтам да онај што стоји тик
Испред мене, у ствари нисам ја
У огледалу гледам свој лик
Он нема осмех, очи су му склопљене
Наборано лице и осушене шаке
као мртвима, на грудима преклопљене
Нажуљане од копања сопствене раке
Нема осмех
Окреће ми леђа
Без стида, без срама
И диже се завеса, лака
Долази крају пропала драма
Окрену ми леђа
Одједном стакло стаде да пуца
Стакло на све стране пршти
И срча се зари у моје груди
А пробадајући бол ме нагло пробуди
Стаклићи клизе дубоко, до мога срца
Када се пробудих из тога сна
Схватих да онај лик
Што је стајао тик
Испред мене, ипак бејах ја
Ружан сан...
Коментари
Постави коментар