Пређи на главни садржај

РАДИОНИЦА ПЕСНИКА

Претражи овај блог

Brana Petrović - Kada te ostavi ona koju voliš

Објавио Александар Марић дана мај 20, 2015

Преузми линк
Facebook
Twitter
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Преузми линк
Facebook
Twitter
Pinterest
Имејл адреса
Друге апликације

Коментари

Постави коментар

НАЈЧИТАНИЈЕ

Николај Велимировић: ЦАРИЦА ТИШИНЕ

Тихо и претихо Ти земљом хођаше, Нечујно у свету живот провођаше, Дишући молитвом и ноћу и дању, Сањајући вечност у сну и спавању, Тиша и од росе што свануће влажи, Од сунчаних зрака ход Ти беше блажи, Мирнија од летње плаветне висине, Богата царице, царице тишине! Утишај ми душу ведром Ти тишином, Покажи ми небо с Твојим царем Сином! Нема такве буре да је се Ти бојиш, К'о звездани простор над бурама стојиш, Раскош звезда скрива земна олујина, Открива је светлост и ведра тишина. И тишина Твоја раскош неба јавља, Тишина Те, Дево, види и прославља. Ти нечујно растеш к'о планинска трава, Безгласна, безшумна, к'о висина плава, Безгласна, безшумна, к'о морска дубина, Царице тишине, младост без година. О, ко други може родит Божјег Сина, Осим таква здрава, царствена тишина? О, ко други може мени мира дати, Сем Тебе, царице, реко благодати? Бура се не бојиш, посред бура ходиш, Кадифеном руком бродоломне водиш. Греха се не бојиш, у кал греха сходиш

Милош Гостиљац: ОКТОБАРСКА СЕТА

Разливенсот руја, помешаност уснулости и надања што изнова бљеском загреју душе генерацијама, понављајући сличне оквире прахова, буна и ратова. Увек тај октобар, поновна катарза предака, можда будућности донесу други сјај, немогавши поновити голготе што превалисмо небројано пута. И опет мисли лутају за рукама пруженим ка олтарима, уздигнутих осећаја. Колико пута поновљених идеала а разасутих тела људских по прошлости. Да ли ћемо моћи и колико пута понављати то,јер више нас и нема ! ? Устани туго да погледаш немоћ колевки, напуштених имања зараслих коровом прекривених шедрвана и капија кроз које се шепурише упрегнуте чезе и чакшире окићених сватова или поворке тужних мајки са сузама што исушише наслеђа немоћи опстанка,сахрањујући децу за коју рекоше да јунаци бејаху, од рода племенитог и народа слобордарског. Да ли се запитасмо, да ли осмотрисмо своје и туђе сете, туге и трагедије, да ли упоредисмо чемер мајки ојађених нестанком деце своје под капама и заставима најр

Даринка Јеврић: ДЕЧАНСКА ЗВОНА

ДЕЧАНСКА ЗВОНА Ћутим Вјековима ћутим твоје име Слутим како ми послије киша болујеш косу И како од лелека звона занијемим и ослијепим потом И ни молитве не разумијем Кад падам у бездан за твојим челом Због тебе кћери јерусалимске Све чедне а удове јесу И утве златокриле рањавају паучину Снивају Како ти из образа кљују вино И круне од руку дукате од чистога злата Невјестинске Чедне кад у невакат дођу Руке ми под најдоњи камен дечански гњију Ти светац и помор библијски Ти седми светогорски монах Ти мојих девет југовића и бол царице Милице Љепота Што је не виђеше очи ни цара ни ћесара Нит младе Гојковице Походе ли те кћери јерусалимске Љубави Руку само преко бока да ми пребациш Могла бих ја да цвијетам и бременим сваког прољећа Грло да ми само дахом опалиш Могла бих ја дојити и девет обилића (Леле ако залелечу дечанска звона Па ти се лик са фрескама помути) А понека птица заборави лијет Остави гору и олтар сања Везиље му украду очи На превару га прек

Слободан Б. Ђуровић: ПРИСЕЋАЊЕ

Када те сусретох први пут орлови су лебдели хоризонтом док их је шибала орканска праћка (што пакленије шибе су биле све луђе летеху усусрет) рашчетворена груд к'о нар расветан од пољупца бежи од гнева светине гиљотини као на богојављење, кад усне светих дјева утискују своја тела у зид попут Гојковице младе и нуде гроздове дојки за нов узлет орла љубави у најезди љигаваца и бескичмењака: иако је узалуд (напустити жабокречину, блато живо) узлебди, крикни, нико те неће чути, нико видети (Одисеј, илити Нико још враћа се Пенелопи а теби блиској чудовишно је далеко ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

Милош Гостиљац: NOCTURNO

Витки минарет лебди међу крошњама клањања, топлином душа девојака скромних што кроткошћу ислама, душевном патњом и умилношћу топлине дома и разигране граје дечије у двориштима, сокацима, са минарета сетним звуцима што пространства наслућују, бехар расвцетали и сету разбацаним пољанама шире и тугу џеназе додирују. Твоје су Шурук, Сабах, Зехра и Магреби, молитве духа и мира, спознаје битисања и љубави. Твоја је срма разасута на своду небеском, српастим месецом Рамазана оплемењена Све су твоје туге и моћи разбацане у жигу времена заједничког битисања и севдисања. Рахметли ликовима прошлост додирујеш и скромност утискујеш иксанима духа твога. Цркве моје васељенске или латинске, моји крстови духа хришћанског Проповеди Дјеви Марији, Госпи, дивљења светостима владика и Светом Сави Зарицања пред олтарима, освештања и благослови, завештања и молебани, нестајања душа вазнесеним у двери олтарске, рајским миром шкропљене. Вином Господа Христа оплемењеним, у вечности свагда и у вј

Милош Гостиљац: ПЕСМА ИБРУ

Котлино обасјана у срцима генерација, умилношћу опшивена од златом посуте јесени, снеговима украшених праменова и песмом распеваних пропланака и јагањаца белих. Каменом драгим по ком скакућеш реко, журна, поносна, засјај у бљеску искона над генерацијама својим што осташе разасуто удаљене од душе твоје. Сами ће сјај духа и топлина уздигнућа твојих Закуцати у срцима оних што незаборавом-заборав потиснуше. Жубори, хучи и мируј реко, бруји, певај и плачи. Сваки си дан наших песама, туга, уздигнућа, падова и бола- са нама. Реко вољена, душу си дала и вечни жиг оставила, по висовима и падинама свог корачања, љубав примила са висова Студенице, Гоча, уздигнућа Чемерна и Столова, бело цвеће разасула и јорговане расцветала, ливадама стада раширила. Поносном колу си срце надахнула, Уплетеним косама цвеће расцветала. Сваку си бору старинама што на штапу руке испуцале склапају, златом опчинила у незабораву коренова и клонул

Милош Гостиљац: САЊАРЕЊЕ У НЕМОЋИ

Разливени крај лета овог небеског свода над најлепшим улицама младости. Ту где сваке вечери топлог заласка стари уморни сокак чека да осмотри пролазнике, као сведок прохујалих генерација. Хладно пиће и звецкање чаша уз невидљивост што границу означава између намирисаних девојчурака и дама што кикотно смејући се погледом осмотре господу различитих година. То машта испод ока прати кораке заносних облина, залуталих у потрази за нежноћу или љубавима, које нестадоше као облачић на врелом сунцу. Безброј дилема и нагомилане сете као брујање далеке олује поставише недодирљивост полова у истинској отуђености. Охолост, пркос угасише сненост, занос, нежност, кроткост и доброту. Још само оседелих власи парови у спором ходу држе се за руке. Топли ваздух вреле ноћи сетно куца у распршеним сећањима, враћа у младост где загрљени парови у вечерњем додиру сакрише топлоту душе и не закључаше истинску лепоту вољења и титраја . И нико не сакри сјај ока срећног што животу наду даје

Васко Попа: КОСОВО ПОЉЕ

Поље као свако Длан и по зеленила Млад месец коси Пшеницу селицу Два укрштена сунчева зрака Слажу је у крстине Кос наглас чита Тајна слова расута по пољу Божури стасали до неба Служе четири црна ветра Сједињеном крвљу бојовника Поље као ниједно Над њим небо Под њим небо

Рада Павловић: ГОЛУБИЦА

Небо има миљенике... Г О Л У Б И Ц А Сву ноћ је на трави лежала, драгог чекала, сањала, сањала. Од снова се разболела. Драги не дође да је пољупцем пробуди, као у песми што певају људи. Кад је зора зазорила у голубицу, белу, се претворила. Крај драгог девојка с белим велом преко лица тихо с осмехом, рече: ''Погледај, на сведбеном венцу стоји бела голубица!'' Погледа драги ал' се не сети нехајно махну руком и голубица узлети високо, у набор дана плави, да тужна, с небом суђене заруке слави! ( посвећена несрећној љубави... Н.Н) ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ

Бранислав Петровић: ИЗНЕНАДА ОПЕТ ПРОЛЕЋЕ

То су моје заслуге из детињства моји мачеви моја патња моја нежност то су моји перорези стреле и маказе моја гнезда моје кише моје санке моја школа То ја за тебе од рођења припремам то пролеће ту експлозију то зелено чудовиште тај сјајни хаос Све сам то за тебе измислио офарбао закитио расцветао разболео полудео загорчио осветлио олистао озвучио оптицио обезобразио затруднио ољубавио И то је све што сам у овоземаљском животу постигао то пролеће тај ужас теби на дар Фото: Златко Пангарић

Омогућава Blogger

Укупно приказа странице