Сутра се одлучује да ли ће изаћи и проговорити за живота, и да ли има способности за
разумевање и причање, и да ли има уопште нешто важно да каже.
Осудили су га да чека пет дана,
па ће се сазнати зашта је створен.
Дошао је и тај дан,
осудили су га,
затворили га, затворили су му и та врата,
рекли су му
да има дара, али ипак ово није прича,
више је неки запис, неки импресионизам.
Рекли су му да би требао да покуша на нека друга врата,
и рекли су му да треба, да и даље
учи и да исправља сам своје грешке,
а да поклонили су му једну књигу да би научио и
схватио како се пишу животи и како функцијонише живот у причама.
Нема од тога ништа, све ће бити заборављено,
питао се у себи шта им је сметало да
мало отворе врата, да само види како изгледа бити унутра, ионако пуштају кога стигну.
Зар је тражио много, шта би било да је отишао у неки већи град, на нека већа врата.
Ипак, он мисли да се они стиде његове приче и његовог живота, јер не желе да
прихвате да је таква прича истинита,
да је такав живот истинит, и то још у њиховом
рођеном граду.
То би било срамота за њих да други читају нискости града и плиткости
грађана и самог живота.
Једноставно град сам говори какав је и какви су његови
грађани.
Гледао је књигу коју су му поклонили,
у тој књизи су приче које су победиле на
конкурсу за најбољу причу.
Нема шта има добрих прича, не може да каже да нема.
Али
жалосно је то кад се види ко је писао те приче, писали су све људи преко четрдесет
година.
Зашто му просто и једноставно нису рекли: иди ти кући учи и пиши даље, па
кад будеш прешао четрдесету годину, ти тада дођи и ми ћемо те прихватити
раширених руку.
Жалосно је то кад схватиш и још кад схватиш да су заборавили лица својих очева, од
којих су учили, једноставно су се окренули и заборавили. И кренули су да сами постану
очеви
а нису свесни да нису постали очеви,
него само још један број у низу.
Извор фотографије: Johann Moreelse:The Young Poet
Коментари
Постави коментар