Tuđi osećaji/moje reči... Noćas 24 1 2014 - nabacano, vama odmah...
Da sam bar Majakovski...
Stiska se Noć u moju nameru. Trne mi u oku jedna misao.
Tesna je ovo soba, tesne su reči za slabost obesnu..
Pa opet živim sve što je moglo, a nije bilo – jer nije umelo...
- Da si bar pisao...
Evo, oslepela su mi nadanja u koja si znao, bahat, da navratiš...
Džaba slike i mirisi u njima, džaba talozi godina što sećanja ukusnijim čine...
Mrak. (Ne upijam svetla tuđih Ljudi!)
- Da bar umeš da shvatiš....
Bilo je leto, a ti slučajno Stvaran! Nekako – kao ovo, prošlo... I prethodno bilo je takvo...
I sva su leta nekako ista. Istim ih misli čine. Ista želja i strahovanje kojekakvo...
Izašla sam na ulicu lepa, jer takav je običaj bio...
- Da si se bar bolje sakrio...
Takao nas je usud Susreta. Pod bičem jednog „Hajde!“ i ovlaš dodira pod stolom,
znao si, pod svom tom odećom, koliko se osećam – golom,
i ja sam znala da znaš. Nisi govorio. Nisi nudio. A ja sam mislila
- „Da bar nemaš ništa da daš...“
Imao si. Onoga što ne stari i što se ne menja, onoga što mi najviše treba,
bilo je tog ludila pod kožom, za tri života, za tri puta od zemlje do neba.
Istopila sam grumen svojih istina, na slepo ti ih nanela na pijani dlan...
- Da je bar bio dan...
Verovala sam da ne moram reći. Da sve što izvire – mora poteći.
Da tokovi ne traže put; samo trenutak! A nije isto u sebi zaneti
stenu ili oblutak, zrno prašine, pramen tišine, ili večno Ništa uz obećanje...
- Da sam bar osetila – manje....
Prošlo je.Jednom, i još mnogo puta – isto nedorečeno.
Odluta nam poneka reč u zagrljaj, u smelost stvarnu, koju kroz svet nosimo oboje...
Onda nas zgaze principi. Pljune nas vreme, osujete ljudi i grubi osvrt na životno Bitno.
- Da bar znam da nas je, zaista, tu bilo – dvoje...
Posle sam - pobegla,misleći da beg je pretnja (nestajanjem). I da ćeš doći.
Opet na isti Početak. Ponovo u osećaj isti. Jer sve kad istruli pod jalovom kožom
Stvarnosti što se prstima pipa, žudnja se gubi u netaknutom...Tako je uvek. Tako to biva...
- Da sam bar manje – živa...
Nadala sam se. Nije te bilo. - Bolno je misliti na život željan jednog susreta zdrave sreće.
Htela sam te! Ali nisam htela da se tim povodom moramo truditi svojski...
Samo da teče. Da prepoznamo se. Sudarimo i sjedinimo. Ne - zauvek. Za radost trenutka...!!!
- (Da sam, bar, Majakovski....!!!)
Još sam i slutila da ti je jasno. Da sve znaš i, gord, mi ćutiš... Jer trpiš puls Dostojanstva.
A sva prostranstva Našeg Trenutka ostavljaš nekom vremenu boljem...
I kad se sretnemo opet, u letu što miriše isto, da ćeš mi reći, u ključnu kost, da isto želiš...!
- Da bar umeš sa mnom da deliš...!
Priznaću, sanjam te. Spiraš mi laži sa osmeha. Zarivaš prste u očekivanja. Ujedaš ponos.(Ljubimo se.)
Snovi su bol. Jer traješ kratko. – A kad te sretnem, u Ničemu, ovde, daleko od prve želje,
sve se nadam – prepoznaćeš se u onom praznom delu mene...
- (Da bar nisam sva od savršeno obične Žene....!)
I jednom, skoro, bio si blizu. I rekao si, u nebo : “Piši...“ Evo, to činim...
Pisaću opet, po oblacima, po beloj večnosti, pisaću po snazi ćutanja i po daljini,
reči te (možda) donesu. I biću ista, pod kožom što stari, ista pod mišlju u kojoj živiš...!
- Da te bar zapisom lomim u Istini...
Vreme razumem. Ono mora, u nedogled, dalje... Al’ ja bih stala... Ovde, gde plačem
bez suza svoju Tišinu o Tebi... Dođi. Pretvori me u sve što jesam – krvava, tvoja ratnica za Htenje!
Duševno. - Dahom ni rečju stvarnog života - neću se maći!
Ni prstom taći deo putanje moranja tvojih. A želeću, dok me ima i dok sam svoja
da sam bar malo, ponekad
Tvoja!
РЕПРОДУКЦИЈА: Морана краљица зиме, Ана Лесац
Stiska se Noć u moju nameru. Trne mi u oku jedna misao.
Tesna je ovo soba, tesne su reči za slabost obesnu..
Pa opet živim sve što je moglo, a nije bilo – jer nije umelo...
- Da si bar pisao...
Evo, oslepela su mi nadanja u koja si znao, bahat, da navratiš...
Džaba slike i mirisi u njima, džaba talozi godina što sećanja ukusnijim čine...
Mrak. (Ne upijam svetla tuđih Ljudi!)
- Da bar umeš da shvatiš....
Bilo je leto, a ti slučajno Stvaran! Nekako – kao ovo, prošlo... I prethodno bilo je takvo...
I sva su leta nekako ista. Istim ih misli čine. Ista želja i strahovanje kojekakvo...
Izašla sam na ulicu lepa, jer takav je običaj bio...
- Da si se bar bolje sakrio...
Takao nas je usud Susreta. Pod bičem jednog „Hajde!“ i ovlaš dodira pod stolom,
znao si, pod svom tom odećom, koliko se osećam – golom,
i ja sam znala da znaš. Nisi govorio. Nisi nudio. A ja sam mislila
- „Da bar nemaš ništa da daš...“
Imao si. Onoga što ne stari i što se ne menja, onoga što mi najviše treba,
bilo je tog ludila pod kožom, za tri života, za tri puta od zemlje do neba.
Istopila sam grumen svojih istina, na slepo ti ih nanela na pijani dlan...
- Da je bar bio dan...
Verovala sam da ne moram reći. Da sve što izvire – mora poteći.
Da tokovi ne traže put; samo trenutak! A nije isto u sebi zaneti
stenu ili oblutak, zrno prašine, pramen tišine, ili večno Ništa uz obećanje...
- Da sam bar osetila – manje....
Prošlo je.Jednom, i još mnogo puta – isto nedorečeno.
Odluta nam poneka reč u zagrljaj, u smelost stvarnu, koju kroz svet nosimo oboje...
Onda nas zgaze principi. Pljune nas vreme, osujete ljudi i grubi osvrt na životno Bitno.
- Da bar znam da nas je, zaista, tu bilo – dvoje...
Posle sam - pobegla,misleći da beg je pretnja (nestajanjem). I da ćeš doći.
Opet na isti Početak. Ponovo u osećaj isti. Jer sve kad istruli pod jalovom kožom
Stvarnosti što se prstima pipa, žudnja se gubi u netaknutom...Tako je uvek. Tako to biva...
- Da sam bar manje – živa...
Nadala sam se. Nije te bilo. - Bolno je misliti na život željan jednog susreta zdrave sreće.
Htela sam te! Ali nisam htela da se tim povodom moramo truditi svojski...
Samo da teče. Da prepoznamo se. Sudarimo i sjedinimo. Ne - zauvek. Za radost trenutka...!!!
- (Da sam, bar, Majakovski....!!!)
Još sam i slutila da ti je jasno. Da sve znaš i, gord, mi ćutiš... Jer trpiš puls Dostojanstva.
A sva prostranstva Našeg Trenutka ostavljaš nekom vremenu boljem...
I kad se sretnemo opet, u letu što miriše isto, da ćeš mi reći, u ključnu kost, da isto želiš...!
- Da bar umeš sa mnom da deliš...!
Priznaću, sanjam te. Spiraš mi laži sa osmeha. Zarivaš prste u očekivanja. Ujedaš ponos.(Ljubimo se.)
Snovi su bol. Jer traješ kratko. – A kad te sretnem, u Ničemu, ovde, daleko od prve želje,
sve se nadam – prepoznaćeš se u onom praznom delu mene...
- (Da bar nisam sva od savršeno obične Žene....!)
I jednom, skoro, bio si blizu. I rekao si, u nebo : “Piši...“ Evo, to činim...
Pisaću opet, po oblacima, po beloj večnosti, pisaću po snazi ćutanja i po daljini,
reči te (možda) donesu. I biću ista, pod kožom što stari, ista pod mišlju u kojoj živiš...!
- Da te bar zapisom lomim u Istini...
Vreme razumem. Ono mora, u nedogled, dalje... Al’ ja bih stala... Ovde, gde plačem
bez suza svoju Tišinu o Tebi... Dođi. Pretvori me u sve što jesam – krvava, tvoja ratnica za Htenje!
Duševno. - Dahom ni rečju stvarnog života - neću se maći!
Ni prstom taći deo putanje moranja tvojih. A želeću, dok me ima i dok sam svoja
da sam bar malo, ponekad
Tvoja!
РЕПРОДУКЦИЈА: Морана краљица зиме, Ана Лесац
Коментари
Постави коментар