BUĐENJE
Pitaj me još jednom – dokle sežu moje radoznalosti. Pitaj
koliko daleko se razvejana smelost diči mojim
postojanjem,
dok razgolićena i nasmejana
bludim dan i zavaravam tvoje obaveze!
Jutro je.
Još uvek prstima rashlađujem tvoje želje
na koži naježenoj od bahato prosutih poluistina,
u kojima noćas udavismo stid, i stvarnost lepljivu od
neostvarenih htenja,
i stremljenja vrlinama koje ni sami ne poštujemo.
Jedino si ogledalo koje mi odraz pruža
ovog zorom orošenog trenutka!
I ja te gledam,
očima tek nešto rumenijim od umora neprospavane noći,
ili od odsjaja izlazećeg sunca – ko zna...
Trun pomisli smrtnika skrivam pod izgužvane čaršafe,
pokretom veštog lopova, varalice bistroumnih i pažljivih;
sebe zavaravam da slagala sam trenutak,
da grč obične pomisli nije ti stegao um u kamen,
i – smejem se! ...
Budilnik zvoni... Pena poslednjeg talasa titravih
tričarija,
koje nam noćas pokazaše put do sličnosti i otvoriše nam
vrata spajanja
- stišava reči poljupcem,
dok istrošene se usne lepe za kosti
i umiru
do dana...
Još jednom pružaš ruke ka meni,
te ruke za zagrljaj, ruke od dodira,
a ja šapućem stvarnost što iskrada se iz moje iskrenosti
- i ti se smeješ šali, donekle neumesnoj u jednostavnosti
ovog svitanja,
ali toploj, prijatnoj još uvek razdražljivim i nemirnim
čulima...
Treba krenuti. Nekuda! – noge će već znati kuda da nas
nose...
Sakupljam nakit, garderobu posivelu od dima strasti u
kojoj umalo da nestane,
sakupljam ostatke lepote – da mi bodri hrabrost,
volju za veru u neistine, sram za obraze pred licem
nevinih...
Sakupljam putokaze dana.
I ogrtač nevidljive otkidam sa čiviluka,
ne bih li zaogrnula tridesetak koraka pod otvorenim
nebom.
Ti toneš u tajne. I , evo, pre nego što udahnem svežinu,
pod otirač tvog stana skrivam reč ljubavi...
Možda ću se vratiti po nju...
Zatvaram oči i želim da je zaliješ slobodom, ne bi li
nikla čarolija...
Volela bih da znam... Da naslutim bar...
A ti me pitaj – dokle sežu moje radoznalosti! ...
...
...
...
- možda ću se
vratiti po nju...
Коментари
Постави коментар