да платим, па да се растајем?
Да махнем, чекању преко рамена
косу да забацим, као заборав да нестане
поглед преко пуора, осмех у очима,
колико дугујем,да намирим?
Трагом слободе да намигнем ,
пуним плућима да удахнем,
под сукњом руке твоје
колико треба сећању да нестане,
па да раздужим своје?
Колико душа на вересују даје
тас да превагне?
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар