Раша Попов: ДВЕ ПЕСМЕ

МОЈА ДУША

Моја душа је старо вино без претакања
комад бајатог хлеба гутаног без жвакања
Моја душа је свој сопствени враг крвопија
Сама собом нарцисоидно се опија

Моја је душа мешина стара на шинама
Комад хлеба на милост црним птичуринама
Она ни не слути све тајне смишљене грожње
По међународном домаћем реду вожње

Понекад не знам да ли душа та је и моја
Да ли јесте нумерисана ил’ је без броја
Самерљиво ли је шта даје а шта узима
Нит’ знам колики простор она заузима

Може ли је икоји силник српком попити
И каквим ће се бунилом он опити

27. фебруар 2003.


1971.

Разноси нас врели сунчев ветар
А бескрај нам далек само милиметар
Деца су мозгови отпали са тебе
Одјутрос нам тигар по вратима гребе
Још су твојој баки очни капи крти
Кад је сањаш у логору смрти
Испод мозгом попрсканог маља

Мудрост света где се видла колко ваља
Изгореле су школе твојих предака
Лудило се чита између редака
Опет у клупама седе паликуће
Један ђак јутрос заборавио ум код куће
Ево опет онај врући ветар сунца
Волим твоје лице када у сну бунца
Изгорећемо то знам ко у Помпеји
Ћутање страшно остаће за нама у алеји