прелива своју светлост у води,
окреће се с тишином у соби
и слива тугу са стропа
као кишу Тарковског
по зидовима овога света...
Када осети чежњу
песма јој нарасте у коси,
па је у плетенице сплете...
А потом хитне дух свој далеко
песмом преко ограда,
тако да погледом разбије прозоре,
изазове ветар у крошњама,
у пољима, у трави..
И док све се увија у љуску сна,
она његов дух у себи дозива
чекајући га да се појави
у пуном сјају, као на јави...
Коментари
Постави коментар