Богдан Цветковић: ПО ПАНОНСКИМ НИЗИЈАМА

ПО ПАНОНСКИМ НИЗИЈАМА


небо је давно
напустило овај
свет

тишина нас раздваја
застрашујуће мирна
у пољима класја
непрегледних даљина

ноћу месец по њима бауља
да човек у тој уобразиљи
помисли да га може зграбити

рука
махне
у празно
мерећи оштрину
светлости

јутра ме затекну будног
преко папира и екрана
поглед се од мене одваја
дуж преуских улица
од раскршћа до раскршћа
без почетка и краја

дисањем владам
како ветар заповеда

сваког тренутка
могу избљувати пожар
ако ми из уста не шикне пена
или лава не прокључа

живот је
реанимација сна
из центрифуге са
бесконачним бројем обртаја

круг све брже тоне
у вртлог пешчаног сата
у ком се топи чекање
до наредног геноцида

бучне су све нације
када се поредак
распада

темпира се смак света
недовољно страшним
репризама

вртимо се у бестрага
без разума
јурећи
ни време
ни новац
ни сан

замукла срца
од себе беже
местима са којих се
никад не врате

наша љубав је
развалила врата срца
ал нема ту више
никога