 |
| Ирина Карбаби |
НЕ МИСЛИШ НА ЗЛО
НЕГО НА ЉУБАВ
Видиш
ли? То земља
је славна,
та
што у буктињи
гори,
што
за последњи се
трзај бори.
И
видиш ли небеса
тамна?
То
облаци су лимени,
а
вуку их руке
свирепог
вође.
Они
сиви су, од
мржње изливени,
али
и олуjа
временом
прође.
Кад
горке капи падну,
мржња
исуши сво тло.
Али
никад не губи
наду.
То
само је пролазно зло.
После
буре и јада
сунце
поново гране.
Тад
спрема се бујица
млада
да
опет на ноге
стане.
Пролеће
увек ће доћи
после
дуге и хладне
зиме.
Зато
у мрклој ноћи
не
куни ничије име.
Свака
је бура ружна...
Ту
где су откуцаји срца
лажни,
многа су
лица тужна,
многи
су образи влажни.
Многи
су димњаци пали.
На
крову нема црепа.
Збуњени,
нисмо ни знали
да
лако се небо
цепа.
Ал`
кад нас сквасише кише,
схватисмо да
смо пријатељи сви,
да
мање је тешко
кад нас је
више
и
да нестају гласови
зли.
На
крају остаје блато
и
несреће
које се памте.
Добро
упамти зато:
зла
не смеју да
се врате!
И
знај: није безвредна борба
твоја,
још
није испрана црвена
боја,
и
још се чују
громови
бурни,
још
нису нестали облаци
тмурни.
Али,
коначно,
ти си слободан сав,
коначно
је безбедно тло
и
коначно,
ти не мислиш
на зло
него
на љубав.
Коментари
Постави коментар