од студени у души не могу
дисати. Храмљем, заостајем.
Велике и мале заставе
скривамо испод поњаве.
Ни кукњава, ни плач.
Ово су дани велике самоће
и тихог пеглања кошуље.
Спреман сам као водоскок
и уливамо се у мисли доњих
токова Дунава, негде онамо
иза Радујевца као могуће
Плаве тачке свих свитања.
Једва да и памтим усхите
и пад Лепенског Вира. Ово је
још један миленијум без мене
а да небо не увене, сасвим.
Волели смо једно исто небо,
моја Вољена и ја, били исти део
и сенке и светлости. Сада
видимо, свако од нас,
да су два сунца и два неистоветна неба ојагњила истиха
малену црну рупу
тачно на месту где су нам
срца ткала сву вечност даха
и спирале галаксија. Ово је крај
или тек почетак свега што си
обећао "једино мени на свету"?
Јесте, одговарам, управо је то
дошло на моје усне и у очи ми је
улетело муњовито, као вид новог
хомеровског слепила и жива
жишка будућности моје Илијаде.
3. 1. 2019.
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар