 |
| Фото: Јелена Жаревац |
„Добро, испричајте...“, каже ми гласом без интонације.
Погледом хладним попрскам собу
(волим тако да зовем и кафане и ординације,
јер све оне, пре или касније,
постану згаришта имагинације),
па кажем : „Да. Време лети. Ја ово плаћам
и свом се смешном лудилу не враћам
док не истресем речи таштине.“
Иза тога – почиње сеанса: ломе се истине.
Мане бих да представим као врлине,
да будем вешта и довитљива,
али за њега сам тек травка савитљива,
гледа ме као ветар – из далека,
и чека.
Коментари
Постави коментар