успаваног Лондонског дива.
Што мирно чека и тихо броји
излизане трагове уздаха.
Каже да чује лепете крила
гладних Венецијанских дама
што јуре за сваком мрвом
давно распарчаног хлеба.
Каже да осећа спокојне мирисе,
лала и уља на платну.
Земље која са поносом пева,
фијуком искоришћеног беса.
Вечно везан за ране исклесане
калдрмом провинцијског града.
Града, који сетом буди и успављује.
Не прашта грешке у корацима.
Одбројава капи крвавог зноја.
Града од чије је реке остало само име.
ИЗВОР ФОТОГРАФИЈЕ
Коментари
Постави коментар