POTERA
Još uvek me pohodi,
ta magla i jed bez svetla i dodira,
u tišini bez jeka, u pomrčini gde vrebaju ponori.
Kao kazna za zločin od grešne ruke,
još uvek me pohodi.
Zbog nje buncam,
te uspomene što bez žrtve svoje ne postoji,
od koje bežim, prostorima praznim lutam.
Bez predaha od nikada iščezlog straha,
zbog nje buncam.
I drhtavo se znojim,
od iščekivanja hladnoća me lomi,
od vriska i užasa se bolno gojim.
Sve mi se mrači, a u besvesti nemoć gori,
i drhtavo se od nje znojim.
Počinjem da trčim
kada izda čekanje i bat odzvoni snom,
od kog mi se um i rasuđivanje grči.
Kada izda čekanje, izda me vera,
i počinjem da trčim.
Zastanem i tajac poslušam,
prestravljen pobledim od siline slutnje
od koje da se zgrčim u skrivanju pokušam.
Boreći se neumrlo u osvitu umora,
zastanem i tajac poslušam.
Krik besan se niz spokoj lomljiv prolomi.
Novim begom kvasim stazu
snagom odlučnom da me ne vide od brzine usijani gromovi,
ali videće me On, taj đavo što progoni,
krik besan što se niz spokoj lomljiv prolomi.
Još uvek me pohodi, i od nje buncam.
U begu svom se drhtavo znojim
kada zastanem i tajac poslušam;
krik besan se niz spokoj prolomi.
Počinjem da trčim. Još uvek me pohodi.
Коментари
Постави коментар