Помислим, прилично глупо:
да сам дугокоса и плава,
да дођем на седељку, а он само блене.
Да ме сања кад спава. И кад не спава.
Да пати. Не много.
Али, док се смилујем – да вене :)
И немам једну жељу –глупости! –
имам их макар двеста:
1. да сместа дође овамо;
2. да заједно једемо грожђе и наранџе;
3. да се смејемо, гласно, и
4. до касно у ноћ идемо маторцима на нерве;
Крећемо.
Полако.
5. да мрзимо лептире, онако, без везе;
6. да, усред лета,летимо за Африку, сами;
7. да се попнемо на руб Килиманџара
и да нам очи завире у дубину земље –
тамо где су огромне,и стварне, ватре притајене;
Душо, гледај лептира
на руци.
8. да се држимо за руке негде на Исланду
и загрлимо док шушти гејзир;
9. да свуда буде мир:
ни ваздух да ми не шуми у ушима,
а све около прекрива снег;
Број, душо,
уназад: десет, девет...
Помислим, глупо: ја сам,опет,плава.
Не зову ме кришом ћелава
и немам рак.
Помислим:овај кревет је ковчег,
а он иде
да на мене, тужан, спусти цвет.
Коментари
Постави коментар