Владимир Вукомановић: БЕСМИСЛЕНА ПЕСМА

Бесмислена песма

Било је подне – можда се сећаш –
на тераси нас троје, ведри, скоро ћутке
седимо, ждеремо квргаве крушке.
Помислио сам тад, нешто, као, „срећа“.

Ја се тога, некако, баш добро сећам.

Иако је, знаш већ, било безброј поднева
кад сам једино хтео сâм да зевам,
а ти ми непозван упао у собу,
дуго ћутао, па звоцао „поспреми једном ову гнусобу“,
и ја пожелео да те нема.

И знам нешто више вечери
кад сам ти, једва, изустио, шта ме мучи,
кад, док ту муку разјашњавам,
теби, збуњеном, као кљуцне глава,
па мрмљаш у браду „баш ми се спава“,
и „причаш ми сутра, кад дођем кући.“

(Па и сад ти можда мислиш како глумим лудака,
како ми је све ово баш кул и страва
и „ајде, шта опет изигравам...“)

А знаш, ћале, било је мрака
кад се нисам плашио вукодлака,
покривен а будан, у кревету, сам.

Било је јутара
кад се пробудим нагло и онда се, као, жешће смарам,
тешко непоспан.

Јер, много је било, премного, дана
кад ме је – а и тебе, ваљда – црвила црна цикетана
која не допушта да блиске људе загрлиш.
Или, некако, кажеш шта осећаш према њима.
И кад убедиш себе: „ма, небитно“. И: „дебилу, шта се примаш“.

А сад ми је,
видиш,
свега тога – доста.

Не могу више.

Сад,
кад те (као: „изненада“) тешко, и претешко, покрива трава,
иако знам да ти се, можда, и сигурно, још више књава,
иако ме кева, упорно, виком утишава
(као: „чује те цела зграда“, као: „нема смисла“) –
брига ме.
И нећу да се правдам ником.
Јер ме све боли и притиска.

Вриштим да те мрзим, да ми недостајеш.
И да трајеш.

Макар то подне, трајеш.

Коментари