Кад умиреш бол
престаје.
Мислиш: не могу даље.
Отворених очију, и срца.
Тешко ти се дрема.
Јер, још трајеш.
Али трајеш тако – као да те нема.
А, кад умреш,
јутарњи чај не вреди.
Мачка је отужна ствар, у крилу.
Речи не значе. Ни нежност.
Јер: ниси. Месо ни кост.
Јер: не осећаш. Глад ни жеђ.
Ипак: нешто. наједном. тад:
зачело, да пуца.
стискаш зубе на силу.
тад:
свемир ти се плаче,
урла рупа у мрак.
тад:
пожелиш да си мртав.
најмртвији грак.
само да – стане.
да будеш бешћутни прах.
Веруј: знам да те не занима да знаш.
Али, кад сам ја био мртав,
осећао сам се огромно сâм.
Из досаде тражио, нашао негде, један малени страх.
Дражио га упорно, и дарнуо, и најпосле од њега чуо (тихо):
Изгубио си неког ко ти је драг.
И више не желиш никог:
доста је туге.
Сваком се створу, на крају, замео траг.
Зато си одмах сахранио друге.
Зато што живљење заиста наличи на лаж.
Тад,
кад сам умро – а, веруј, био сам умро баш –
чуо сам, стидљив, глас:
Можеш све, макар на кратко, да одсивиш.
Питао: зашто.
Смрт је и без тебе ту.
Без разлога, покушај да живиш.
Коментари
Постави коментар