ZASPAĆU
Zaspaću, u putu zastaću,
neću se osvrnuti da ti vidim lice,
i u anđele poverujem.
Zaspaću i ugasnuću,
sa poslednjom varnicom strasti u utrnuloj reči
volji i pozivu suda kletve ću da povinujem.
Zaspaću, u očima posustaću
i neću spoznati te obraze,
poljane okrepljujućeg dodira.
Ruka će pasti beživotna sa njih,
a u vazduh otići će dah
kojima te dozivah u vremenima muka i nemira.
Zaspaću, u nekim drugim svetovima odrastaću,
i neću se taći tanane i lepršave kose,
te zastave slave i spokoja.
Zadrhtaću u trzaju koji oslobađa dušu
koju ne pokušavaj zalud zadržati,
jecajima i prolomima očaja kroz pisma svoja.
Zaspaću, u vatri odlutaću,
što je založih sujetom i slepilom
za sve bolove proplakane tvoje.
Pusti trube da rekvijem u maršu kroz pesmu ovu
za sećanje sviraju u studenim sumracima,
pusti uspomene neka mi poslednje trenutke odstoje.
Zaspaću, zablude osuđujuće rastaću,
želje i ludila u sklopljenim očima
što se promoliše kroz otvorene usne.
Ne pogni glavu kada svoju spustim na divan,
niti zažali za pokajanje kasno i mlado
što se u blagoslov oproštaja sada uspe.
Zaspaću, duh svoj odaslaću
uz vetar što zabruji niz otvoren ti prozor,
kroz glas koji u ritmu kiše na staklu puca.
Neću probuditi zadrhtale ruke
koje sliku moju čvrsto na grudi pritisnuše
da raj nađem kraj tvoga uspavanog srca.
Zaspaću, probuditi se neću,
jer će vreme oterati mrtve iz smeha,
i više nećeš biti u svitanju sama.
Očajanje nestaće kada ugase sveću
i u novom „da“ sa nagoveštajem greha,
prazninu naseliću i postaću samo fatamorgana.
Коментари
Постави коментар