(inspirisano istoimenom pesmom „Pilota“)
Zaboravio sam kako je zvučala,
dok se gasila i dizala iz zraka nemoćne zore
naspram dva sveta tek stvorena pod javom.
Ali sećam se i znam, osećam još uvek,
jedno stradanje u toj zbrci uspomena
kao trnova kruna za Isusa nad njegovom besmrtnom slavom.
Zaboravio sam kako je disala;
taj veseli spust niz razbujali život
ostade van domašaja moje siromašne pesme.
Možda samo slutim, možda sada kad sam sam
shvatam da se radost onda kada postoji
ni krajičkom oka naslutiti ne sme.
Zaboravio sam kako je nestala,
ne prepoznajem kako iznenada
u običnom, magnovenjskom trenutku tom.
Mogu samo da nagađam, mogu da molim
i tragovima maglovitim da poklonim bol.
Nije mi rekla zbogom, nije mi rekla što.
Zaboravio sam kako je sanjala,
a bio sam tamo i ja. Kao i svake večeri
moje milo nisam ostavio samo.
Tek jedne noći žudeći za avanturama u Nedođiji
prođoh kroz teška i lomljiva vrata sna,
ali ne nađoh je tamo.
Zaboravio sam kako je volela,
i kako je zaneseno mesečina zanjihala
more koje svojim zagrljajem dve obale oblije.
Pesak se daleko od mog pogleda razlio među valove.
Zaboravio sam kako je volela,
a možda nikada ni volela nije.
Zaboravio sam kako je krepila
svaki izgladneli uzdah savršene iluzije
što zapisah u Utopiji budućnosti daleke.
Sa njenim odlaskom padoše mitovi
o čeljadi, večnoj ikoni poražene smrti
od koje dani ovi nezalečivo oslepe.
Zaboravio sam gde da je tražim...
Коментари
Постави коментар