Владимир Вукомановић: ДА СУ МИ ТВОЈЕ ОЧИ

Да су ми твоје очи

Да су ми твоје очи
кад пијеш подневну кафу у пиџами,
а ја дотрчим, срећан, и питам о чему мислиш.
Ти не погледаш.
Ћутиш.
Тад, кад дланом трљаш надланицу, споро и упорно,
кад гризеш нокте или восак свеће,
да су ми оне, тад:
да видим шта видиш,
коме си верна
иза прозора наше празне собе.
Да су ми очи, стаклене и далеке,
зенице које не примећују,
зенице од којих се не одустаје.
Да те оприсутним, чудом,
спазим како му цвили лице
и погледамла, благо: јеси.
Да сам те очи
сигурно већ разочене у трње промрзлог крша,
без свести.
Само да се не понавља мир с којим можеш –
док шуштиш сасушену кожу (мучно трење) –
постојано да зуриш кроз прозор,
а имаш, ипак, душу.
Да не схватам како се у њој без престанка комеша,
али је цела другде. Додира са мном нема.
Мртве, мајко, мртве да су наше очи,
а не само закопано, овако, живо:
учионица. одмор.
лутак, шупаљ, гледа игралиште.
гребе свеску и, ван себе, плаче.
зашто причате, кад знам.
полиција. сирене. ноћ.
зашто.
хитна. нож.
зашто, тако разјапљених уста.
била је луда. сасвим. луда

Коментари